Архиве категорија: За родитеље

PROGRAM ODVIKAVANJA OD RODITELJSKOG PRETERIVANJA U 26 KORAKA

Ovaj program napisan je kao ohrabrenje dobronamernim, posvećenim i inteligentnim roditeljima punim ljubavi koji se osećaju nemoćnim da prestanu da previše udovoljavaju svojoj deci, preterano ih štite i zatrpavaju aktivnostima. Roditeljima koji se unervoze ako njihovo potomstvo nije savršeno u svakoj oblasti. I roditeljima koji su dozvolili da samostalnost, odgovornost i otpornost ne bude visko na listi osobina koje nastoje da razviju kod svoje dece.

  1. Nemojte da pomislite da to kakvo je vaše dete bilo danas, predstavlja obrazac čitavog njegovog života. Deca prolaze kroz faze, a te faze mogu biti i sjajne i očajne.
  2. Ne pokušavajte da popravite ono što nije pokvareno i prihvatite prirodu vašeg deteta čak i ako je ono stidljivo, ćudljivo ili ne baš sjajno u matematici.
  3. Kad nešto gledate izbliza, ona mu vidite i mane. Sasvim je normalno da vam se deca vaših prijatelja čine boljim od vaše dece.
  4. Skupite hrabrost i prosto recite “ne”. Ne pokušavajte da svaki put pronađete rešenje koje će se više dopasti detetu.
  5. Ohrabrite vaše dete da provodi više vremena napolju i koristi svih pet čula u trodimenzionalnom svetu. Pošaljite ga u kamp u prirodi na najduži period koji možete da priuštite. Uživajte u prirodi porodično.
  6. Nemojte pobrkati ono što dete želi sa onim što mu je potrebno. Ne padajte na slatkorečivost i pravite razliku između privilegija i prava.
  7. Zapamtite da vaša deca nisu sezonske biljke niti cvetovi iz staklenika. Pustite ih da na kratko ozebu, pokisnu ili ogladne i ceniće to što mogu da se ugreju, da budu suvi i siti.
  8. Uzdržite se od uloge Šerpasa, batlera, konsiljerea, tajne policije, ličnog kuvara ili sobarice. Vaša deca su po prirodi stvorena da postanu sposobna i pustite ih da stvari rade sami.
  9. Pre nego što uzmete da gunđate, podsećate, kritikujete, savetujete, komentarišete ili preterano objašnjavate, kažite sebi “Zašto ovo govorim?”. Provedite u slušanju četiri puta više vremena nego u pričanju.
  10. Setite se da su razočarenja obavezan deo pripreme za život. Kada vaše dete ne dobije pozivnicu za rođendan, ulogu i predstavi ili ne uđe u tim, ostanite mirni. Bez ovakvih iskustava ne bi se snašlo u stvarnom svetu.
  11. Budite u pripravnosti ali ne i u stanju uzbune. Zastanite i razmislite: da li je ova situacija opasna ili samo neprijatna za moje dete? Da li je to hitan slučaj ili samo novi izazov?
  12. Naučite da volite reči “pokušaj” i “greška”. Pustite svoje dete da pravi greške pre nego što ode na fakultet. Omogućite mu onoliko slobode koliko odgovornosti i sposobnosti pokazuje, bez obzira na to šta i koliko druga deca smeju.
  13. Nemojte biti iznenađeni ili obeshrabreni ukoliko vaše veliko dete dobije detinjasti napad besa ili izliv emocija. Razumnost nije isto što i zrelost i koraci unazad su prirodna stvar. I nama se dešavaju, ali mi uvek možemo da sebi naspemo jednu.
  14. Dozvolite svom detetu da radi stvari koje vas plaše. Morate ga pustiti da neke korake preduzima samostalno, bez vas da ga držite za ruku, ukoliko želite da postane samostalno i samouvereno.
  15. Kada se vaš tinejdžer ružno ophodi prema vama, ne shvatajte to lično. Sudite o njegovo karakteru ne na osnovu ljubaznosti prema ukućanima, jasnoći izražavanja ili količini kontakta očima, već na osnovu onoga što kažu nastavnici, roditelji tuđe dece, komšije, kao i na osnovu toga kako se ponaša prema prodavcima i osoblju u restoranima.
  16. Nemojte dozvoliti svom detetu da tek tako odustane od neke aktivnosti ili izbegne nešto što ne voli. Njegovo je pravo da mrzi neku osobu, aktivnost ili instituciju i teško da ćete moći da mu promenite mišljenje. Bez obzira na to, njegova je obaveza da nastavi ono što je započelo ili ispuni svoju obavezu. Ipak, kada pravite planove imajte u vidu i stav vašeg deteta.
  17. Nemojte da se trudite da budete super prema svojoj deci samo zato što vaši roditelji nisu pokušavali da se usklade sa vašim emocionalnim potrebama. To se obično, nakon perioda povlađivanja, završi roditeljskim izlivima besa.
  18. Izbegavajte da se hvališete svojim detetom osim ako vam se čini da mu je preko potrebno malo reklame. Setite se da ocene i popularnost vašeg deteta nisu mera vaše vrednosti kao roditelja. I da ostali verovatno preteruju.
  19. Sačekajte barem 24 sata pre nego što pošaljete ljutiti imejl nastavniku, treneru ili roditelju problematičnog druga iz razreda. Prespavajte problem.
  20. Razmislite o dugoročnim posledicama zaobilaženja pravila koje ste sami postavli. Ako pokažete da pravila postoje da bi bila kršena i da uvek mogu da se nađu prečice, dali ste svom detetu dozvolu da vara na testovima.
  21. Ne pridajte značaj izvikanosti određenih škola i fakulteta. Roditelji često zaborave da uspeh zavisi od kvaliteta učenika, a ne od statusa obrazovne ustanove.
  22. Odnosite se prema nastavnicima kao prema stručnim ljudima koji su na vašoj strani. Pružite vašem detetu šansu da se nauči poštovanju, to je jednako važna lekcija kao i ona iz matematike. Setite se koliko dobar odnos sa nastavnikom može biti značajan u životu.
  23. Hvalite proces, a ne rezultat. Umesto da aplaudirate svakodnevnim postignućima, hvalite detetovu upornost i vrednoću jer time podstičete veštine i navike koje vode ka uspehu.
  24. Ako želite da pripremite vaše dete za nivo opterećenja i količinu obaveza koje će imati na fakultetu, dobro razmislite pre nego što mu unajmite privatnog profesora.
  25. Praktikujte razuman nadzor nad onlajn aktivnostima vašeg deteta, procenjujući njegov opšti nivo zrelosti. Budite u toku sa novim tehnologijama i popularnim aplikacijama kako u nepoznate vode ne bi uplovilo bez krmanoša.
  26. Smatrajte obične kućne poslove i obaveze koje dete obavlja za džeparac kao bolje prilike za učenje od vanškolskih aktivnosti. To će vaše dete učiniti “zapošljivom” (i zaposlenom) odraslom osobom.

Piše: Vendi Mogel, psiholog i autorka knjige “Blagoslov odranog kolena” (The Blessing of a Skinned Knee)

Izvor: WendyMogel.com

Detinjarije

Advertisements

Razmažena derišta

Karolina Iskijerdo, antropološkinja sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, provela je 2004. nekoliko meseci sa Matsigenkama, plemenom od oko dvanaest hiljada ljudi koji žive u peruanskoj Amazoniji. Matsigenke love majmune i papagaje, uzgajaju juku i banane i grade kuće sa krovovima od lišća posebnog palminog drveta, zvanog kapaši. U jednom trenutku, Iskijerdo je odlučila da krene sa lokalnom porodicom na ekspediciju prikupljanja lišća niz reku Urubamba.

derista

Članica druge porodice, Janira, pitala je da li može da im se pridruži. Iskijerdo i ostali proveli su pet dana na reci. Iako Janira nije imala jasna zaduženja u grupi, brzo je pronašla način da bude od koristi. Dvaput dnevno čistila je pesak sa ležaljki, pomagala je u slaganju listova kapašija. Uveče je lovila rakove, koje je zatim čistila, kuvala i služila ostalima. Smirena i ozbiljna, Janira „nije imala nikakve prohteve“, prisećala se Iskijerdo kasnije. Njeno ponašanje ostavilo je snažan utisak na ovu antropološkinju, jer je Janira tada imala samo šest godina.

Dok je Iskijerdo radila sa Matsigenkama, istovremeno je učestvovala u jednom istraživanju u svojoj zemlji. Njena koleginica, Elinor Ouks, regrutovala je trideset dve porodice iz srednje klase za studiju o životu u Los Anđelesu u 21. veku. Ouks je organizovala snimanje porodica dok jedu, svađaju se i mire, i peru sudove.

Iskijerdo i Ouks su delile interesovanje za mnoga etnografska pitanja, uključujući i vaspitavanje dece. Kako roditelji iz različitih zemalja pripremaju mlade ljude za odgovornosti zrelog doba? U slučaju građana Los Anđelesa, uglavnom nikako. U ispitanim porodicama, nijedno dete nije redovno obavljalo kućne poslove ako mu to nije naređeno. Roditelji su često morali da mole decu da urade najjednostavnije zadatke; deca su često i to odbijala. U jednom prilično tipičnom slučaju, otac je svog osmogodišnjeg sina pet puta lepo zamolio da ode da se istušira. Nakon što molba ni peti put nije uspela, otac je podigao sina i odneo ga u kadu. Pet minuta kasnije, klinac je, i dalje neokupan, otišao u drugu sobu da igra video igru.

U drugom tipičnom slučaju, osmogodišnja devojčica sela je za sto da večera. Kada je videla da joj nije postavljen pribor za jelo, obrecnula se: „Kako sada da jedem?“ Iako je devojčica očigledno znala gde stoje viljuške i kašike, otac je ustao i doneo joj pribor.

U trećoj epizodi, dečak po imenu Ben trebalo je da izađe iz kuće sa svojim roditeljima. Ali nije mogao da zavuče noge u patike, jer su pertle bile vezane. Pružio je ocu jednu patiku: „Razveži ih!“ Otac mu je predložio da ga lepo zamoli.

„Hoćeš li da ih razvežeš?“ odgovorio je Ben. Nakon dužeg pogađanja, otac je razvezao Benu pertle. Ben je obuo patike, a zatim je tražio od oca da mu zaveže pertle. „Vezuj pertle iidemo“, napokon je prasnuo otac. Ben nije ni trepnuo. „Samo sam te pitao“, rekao je.

Pre nekoliko godina, Iskijerdo i Ouks su napisale članak za Ethos, žurnal Društva psiholoških antropologa, gde su opisale Janirino držanje na putovanju niz reku, i Benov razgovor sa ocem. „Poređenje ovih razvojnih priča zahteva definisanje odgovornosti u detinjstvu“, napisale su. Zašto deca iz plemena Matsigenka „pomažu svojim porodicama u kući više nego deca iz Los Anđelesa?“ i „Zašto odrasli članovi porodice u Los Anđelesu pomažu svojoj deci kod kuće više nego Matsigenke?“ Iako ne baš ovim rečima, to pitanje svakodnevno sebi postavljaju – tiho, molećivo, očajno – roditelji od Enkoridža do Majamija. Zašto, zašto, zašto?

Ako ne računamo imperijalno potomstvo dinastije Ming i prinčeve iz predrevolucionarne Francuske, današnja američka deca su možda najrazmaženija deca u istoriji sveta. Ne samo zato što dobijaju neviđene količine stvari – odeću, igračke, kamere, skije, kompjutere, televizore, mobilne telefone, Playstation konzole, ajpode. (Tržište za Burberry Baby i druge oblike dečje “mode” navodno raste deset procenata svake godine.) Pored toga, dobili su i neviđen autoritet. „Roditelji traže priznanje od svoje dece, što je obrnuto od nekadašnjeg ideala, gde su se deca trudila da dobiju priznanje svojih rodielja“, pišu profesori psihologije Džoin Tveng i Kit Kambel. U mnogim porodicama iz srednje klase, deci na raspolaganju stoje jedna, dve ili čak tri odrasle osobe. Ovo je socijalni eksperiment ogromnih dimenzija, i sve se više odraslih boji da on ne uspeva: prema jednoj anketi časopisa Time i CNN-a, dve trećine američkih roditelja smatra da su njihova deca razmažena.

Ideja da možda odgajamo generaciju dece koja ne umeju, ili makar neće, da sebi zavežu pertle, podstakla je novi žanr knjiga o roditeljstvu. Naslovi ovih knjiga su ponekad plačni („Povlašćeni princ“) a ponekad otvoreno agresivni („Epidemija samoljublja“, „Zle mame su najbolje“, „Nacija cmizdravaca“). Ove knjige ne govore o tome šta treba, nego šta ne treba raditi: kako ne popuštati detetu, kako ne intervenisati kada je vašem tinejdžeru dosadno, kako ne potrošiti dve stotine hiljada dolara na školarinu, da bi se vaš diplomirani student sa dvadeset i nešto godina vratio kući da po čitav dan ispija vaše pivo.

Ne tako davno, Seli Koslov, bivša glavna urednica časopisa McCall’s, i sama se našla u ovoj poslednjoj situaciji. Nakon četiri godine na fakultetu i dve godine na Zapadnoj obali, njen sin Džed se vratio u svoju staru sobu u porodičnom stanu na Menhetnu, sa trideset četiri kutije LP ploča. Budući nezaposlen, Džed je izlazio do kasno u noć, spavao do podne, i tumarao po stanu u boksericama. Koslov je pokušala da shvati zašto su on i neki njegovi vršnjaci po svemu sudeći zaglavnjeni u večitoj adolescenciji. Zaključila je da je jedan od razloga loša ekonomska situacija. Drugi razlog su roditelji poput nje.

„Naši naslednici su se jednostavno oslonili na našu hvalisavost, naše dobre namere i prevelike investicije“, piše Koslov u svojoj novoj knjizi: „Teturanje ka zrelom dobu: scene iz ne tako praznog porodičnog gnezda“. Oni žive u „prostranoj savani poklonjenih prava, koju smo mi zalivali, uredili i za čije smo održavanje unajmili baštovane.“ Njena je preporuka da treba pustiti ove travnjake da ponovo zarastu u šumu: „Najbolji način da pokažemo ljubav jeste da prestanemo da budemo mama i tata.“ Jedan praktičan savet koji daje jeste da ne radite ništa kada vaše odraslo dete konačno reši da se iseli iz kuće. Dok je sinu prenosio stvari, Džedovom ocu je pukla ahilova tetiva i završio je na hirurgiji.

Medlin Levin, psihološkinja iz San Franciska, specijalizovala se za rad sa mladima. U knjizi „Vaspitavajte decu: roditeljstvo za autentični uspeh“, ona tvrdi da se previše žrtvujemo za svoju decu jer precenjujemo sopstveni uticaj.

„Roditelji nikad ranije nisu toliko (pogrešno) verovali da svaki njiihov potez utiče na budući uspeh njihove dece“, piše ona. Paradoksalno, tvrdi Levin, toliko se trudeći da im pomognemo, na kraju ih sputavamo.

„Većina današnjih roditelja vaspitavana je u kulturi gde se svako tretira kao poseban“, primećuje ona. „Biti poseban zahteva mnogo rada i posebnost se ne može nametnuti deci. Odatle potiče onaj začarani krug konstantnog nadziranja dece i njihovog uspeha, što kod dece stvara osećaj da su nesposobna i ruši im samopouzdanje, pa im treba dodatni nadzor.“

Pamela Drakerman, bivša reporterka Wall Street Journala, preselila se u Pariz kad je ostala bez posla. Udala se za Britanca i nedugo zatim rodila ćerku. Manje iz ubeđenja a više zbog neiskustva, Drakerman je počela da odgaja svoju ćerku, kojoj tepaju Bin, à l’Américaine. Na kraju je, kako govori u knjizi „Vaspitavati bébé“, dobila najnevaspitanije dete u svakom pariskom restoranu ili parku u koji je kročila. Francuska deca su umela da mirno sede tokom predjela, glavnog jela i deserta; Bin se gađala hranom već dok je konobar donosio aperitiv.

Drakerman je razgovarala sa brojnim francuskim majkama, koje su sve izgledale elegantno i po svemu sudeći vrlo odmorno. Saznala je da Francuzi veruju da je ignorisanje dece dobro za njih. „Francuski roditelji ne brinu da li će naškoditi svojoj deci ako ih iznerviraju“, piše ona. „Naprotiv, oni smatraju da će deca dugoročno imati posledice ako ne nauče da se izbore sa frustracijom.“ Jedna majka, Martin, priča Pameli Drakerman da uvek sačeka pet minuta pre nego što podigne svoju uplakanu ćerku. Dok Drakerman i Martin razgovaraju, u Martininoj kući u predgrađu, njena trogodišnja ćerka sama peče kolače. Bin je približno istog uzrasta, „ali ne bi mi palo na pamet da joj dozvolim da sama radi nešto toliko komplikovano“, primećuje Drakerman. „Ja bih je nadgledala, a ona bi se opirala mom nadzoru.“

Podjednako je ključno, kako je Drakerman otkrila, jednostavno reći non. Za razliku od američkih roditelja, kad francuski roditelji to kažu, onda zaista tako misle. Za njih je „navikavanje na ‘ne’ ključan korak u razvoju deteta“, piše Drakerman. „Tako su deca primorana da shvate da na svetu ima i drugih ljudi, čije su potrebe jednako važne kao njihove.“

Ne tako davno, u nadi da će naši sinovi postati malo više nalik Matsigenkama, moj muž i ja smo im poverili novi zadatak: da istovare kese sa namirnicama iz auta. Noseći dve ili tri kese, najmlađi sin, trinaestogodišnji Aron, pokušao je da preskoči baru. Začula sam tresak. Kad sam pokupila svu hranu koja je mogla da se spase iz molotovljevog koktela srče i soka od manga, shvatila sam da je Aronu potrebna druga, još važnija lekcija iz odgovornosti. Od sada će, pored unošenja namirnica u kuću, biti zadužen i za izbacivanje smeća. Na jednoj od svojih prvih ekspedicija, nije spustio poklopac na kanti, što je privuklo medveda. Narednog jutra, dok sam po dvorištu sakupljala zgužvane maramice, kutije od suvog grožđa pune mrava i izbalavljenu foliju, shvatila sam da nemam vremena da mi deca pomažu po kući.

Ouks i Iskijerdo primećuju, u svojoj studiji o razlikama u porodičnom životu plemena Matsigenka i stanovnika Los Anđelesa, koliko rano Matsigenke počinju da podstiču decu da budu od koristi. Mala deca redovno podgrevaju sebi hranu nad otvorenom vatrom, dok „trogodišnjaci često vežbaju kako da seku drva i travu mačetama i noževima“. Kad napune šet-sedam godina, dečaci kreću sa ocem u lov i na pecanje, a devojčice uče kako da pomažu majkama u pripremanju hrane. Kao rezultat, Matsigenke već do puberteta savladaju većinu veština neophodnih za preživljavanje. Njihova spretnost podstiče samostalnost, koja dalje podstiče sposobnost – začarani krug koji traje do zrelog doba.

Krug u američkim domaćinstvima uglavnom se vrti u suprotnom pravcu. Toliko se malo očekuje od dece da čak ni adolescenti uglavnom ne znaju kako da uključe mnoge uređaje koji štede vreme, a kojih su njihove kuće pune. Njihova nesposobnost podstiče ogorčenost, koja rezultira time što se od njih traži još manje (što im ostavlja više vremena za video igre). Govoreći o porodicama iz Los Anđelesa, Ouks i Iskijerdo pišu, „Mnogi roditelji kažu da im treba više napora da nateraju decu da im pomognu nego da sami obave posao.“

Jedno od tumačenja ovih obrnutih krugova jeste da Amerikanci imaju lošije mišljenje o sposobnostima svoje dece. U izvesnom smislu, to je verovatno tačno: koliko bi roditelja u Park Sloupu ili Brentvudu poverilo svom trogodišnjem detetu da kosi travu mačetom? Ali u drugom smislu to je, naravno, smešno. Savremeni američki roditelji – naročito oni iz viših slojeva, kojima su namenjene knjige o roditeljstvu – obično imaju vrlo visoko mišljenje o sposobnostima svoje dece. Možda mali Ben ne ume da zaveže pertle, ali to ne treba da ga spreči da upiše Braun univerzitet.

U knjizi „Nacija cmizdravaca: visoka cena invazivnog roditeljstva“, Hara Estrof Marano tvrdi da rangiranje koledža snosi najveću krivicu za muke američke porodice. Njen argument je otprilike sledeći: ambiciozni roditelji boje se da se ekonomske mogućnosti za njihovu decu smanjuju. Za njih je diploma neke prestižne škole jedan od načina da svojoj deci obezbede prednost nad konkurencijom. Da bi im to omogućili, uradiće prektično sve, što znači da neće samo čistiti i kuvati, nego i pomagati deci sa domaćim iz matematike, plaćati im privatne časove i, ako treba, podneti tužbu protiv škole. Marano, novinarka časopisa Psychology Today, piše o jednoj srednjoj školi u Vašingtonu, koja od učenika zahteva pismeni sastav od osam strana i desetominutnu usmenu prezentaciju pre nego što diplomiraju. Kada je jedan učenik dobio nedovoljnu ocenu iz tog projekta, njegovi roditelji su angažovali advokata.

Današnji roditelji nisu samo „roditelji-helikopteri“, žali se bivši direktor škole novinarki. „Oni su mlazni napadački turbo helikopteri“. Drugi prosvetni radnici žale se na „roditelje-buldožere“, koji pokušavaju da svom detetu sklone s puta svaku prepreku. Korisnici ovog nadletanja, sa svoje strane, brinu da neće moći da se izbore sa studiranjem bez pomoći u kućnim poslovima. Prema istraživanju jednog sociologa sa Bostonskog koledža, današnje brucoše manje brinu zahtevi visokog školstva nego to „kako će se izboriti sa logistikom svakodnevnog života“.

Jedan od rezultata proučavanja porodica u Los Anđelesu je nova knjiga „Život u kući u 21. veku“ koju autori – antropolozi Džin Arnold, Entoni Greš i Elinor Ouks – opisuju kao „vizualnu etnografiju američkog domaćinstva iz srednje klase“. Bogato ilustrovana fotografijama porodičnih kuća i dvorišta, ova knjiga pruža intiman pogled na đubretom zasutu srž američke kulture.

derista„Nakon nekoliko kratkih godina“, navodi se u tekstu, mnoge porodice nakupe više predmeta „nego što može da im stane u kuću“. Posledica su garaže pune starog nameštaja i sportske opreme koja se ne koristi, radne sobe krcate kutijama koje još nisu gurnute u garažu, i u jednoj naročito pretrpanoj kući, tuš kabina u koju se odlaže prljav veš.

Deca su, prema „Životu u kući“, disproporcionalni generatori smeća: „Svako novo dete u domaćinstvu dovodi do 30-procentnog uvećanja porodičnog inventara samo tokom predškolskih godina.“ Mnoge dečje sobe na slikama toliko su pretrpane odećom i igračkama, uglavnom razbacanim po podu, da ne postoji put do kreveta. (U sobi jedne devojčice, kako su izbrojali autori, ima dvesta četrdeset osam lutaka, uključujući sto šezdeset pet medvedića.)

Dečje stvari prelivaju se i u druge sobe, dajući čitavoj kući, po rečima autora „izrazito dečje orijentisan izgled“.

Kada antropolozi proučavaju kulture kao što je Matsigenka, obično vide neke šablone. Matsigenke podstiču vredan rad i samostalnost. Njihovi dnevni rituali, njihova praksa u vaspitavanju dece, pa čak i njihova predanja ističu ove vrednosti, koje su očigledno korisne za život u prirodi. Njihove pripovetke često govore o nevoljama lenjih; deca koja i pored toga ne ukapiraju pouku, trljaju se koprivama.

U savremenoj američkoj kulturi, šabloni su eluzivniji. Kakve mi vrednosti promovišemo time što svoje kuće pretvaramo u skladišta za igračke, što svojoj deci dajemo zadatke a onda ih nagrađujemo kad zabrljaju, što im odvezujemo pa vezujemo pertle?  Kao da aktivno pokušavamo da odgojimo naciju večitih adolescenata. A možda, neznajući, upravo to i radimo.

Kako piše Melvin Koner, psihijatar i antropolog sa univerziteta Emori, u knjizi „Evolucija detinjstva“, jedna od najvažnijih karakteristika homosapijensa jeste „produženi period mladosti“. U poređenju sa čovekolikim majmunima, ljudi su „altrikalni“, što znači da su nezreli po rođenju. Šimpanze se, na primer, rađaju sa mozgom tek upola manjim od onoga kod odrasle jedinke; mozak ljudskog odojčeta tri puta je manji od mozga odrasle osobe.  Šimpanze ulaze u pubertet nedugo nako što prestanu da se doje; ljudima treba otprilike još jedna decenija. Niko ne zna kada je tačno u procesu evolucije hominida mladalački razvoj počeo da se usporava, ali čak je i homo ergaster, koji je evoluirao pre nekih 1,8 miliona godina, po svemu sudeći uživao – ako je to pravi izraz – produženo detinjstvo. Antropolozi često govore da je ljude stvorio upravo planirani raspored. Činjenica da odrastamo polako, omogućava nam da savladamo jezik i izgradimo složene društvene strukture.

Isti trend iz ljudske praistorije primetan je i u istoriji. Što dalje u istoriju pogledate, deca su odrastala brže. U srednjovekovnoj Evropi, deci od sedam godina poveravani su radni zadaci odraslih. Obavezno školovanje, uvedeno u 19. veku, pomerilo je zrelo doba na 16 godina. Do sredine dvadesetog veka, činilo se da je fakultetska diploma, barem u ovoj zemlji, nova linija razgraničenja. Sada možeš, ako je verovati Džadu Apatou, da napuniš četrdeset godina a da ne odrasteš.

Iz evolucione perspektive, ovaj dodatni produžetak ima izvesnog smisla. U sve komplikovanijem i nestabilnijem svetu, možda je zgodno što duže odložiti zrelost. Prema ovakvoj školi mišljenja, ostati zauvek mlad znači uvek biti spreman za narednu krupnu stvar (šta god ona bila).

A možda je naša večita adolescencija nešto sasvim suprotno: ne dokaz napretka, nego još jedan pokazatelj opšte regresije. Uvek je najlakše ne činiti ništa, kako u roditeljstvu, tako i u bankarstvu, javnom obrazovanju i zaštiti životne sredine. Nedostatak discipline ovih dana je vidljiv u praktično svakom domenu američkog društva. Zašto je to tako predstavlja mnogo veće pitanje, o kojem treba razmišljati dok iznosimo smeće i vezujemo svojoj deci pertle
Elizabeth Kolbert, The New Yorker,

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net

Вежбе концентрације

ВЕЖБЕ КОНЦЕНТРАЦИЈЕ

 

Концентрација се може описати као усмеравање ума, фокусирана пажња или као способност да се обрати пажња на само једну мисао или предмет искључујући друге.

 

Концентрисање на активности које обављамо доприноси томе да их урадимо боље, брже и успешније. Фокусирање на рад чини рад успешнијим. Боља концентрација олакшава учење, убрзава разумевање и побољшава меморију. Помаже нам да се усредсредимо на своје циљеве и да их лакше постигнемо.

 

Да бисмо развили ову способност морамо вежбати свој ум. Права и добра концентрација развија се постепено, кроз свакодневни рад и уз посебне вежбе. Сада ћу вам дати немолико једноставних вежби.

 

Почните са 10 минута сваки дан, ако можете да издржите 15, још боље. Морате да разумете да ум не воли никакву дисциплину. То је један инструмент који има своју вредност ако се правилно користи, али тренутно је он тај који влада над нама. Ви нисте ум и његове мисли, они су само нека врста моћи коју користимо. Менталним вежбама могуће је извежбати ум и овладати њим. Он мора бити стављен на одговарајуће место, као наш слуга а не гоподар.

 

Кад почињете да учите да се концентришете треба да пронађете место где можете бити сами и неузнемиравани. Можете сести у турски сед на поду или на столицу са исправљеном кичмом. Удахните дубоко неколико пута и опустите се. Почните са првом вежбом и вежбајте је свакодневно док не будете успели да је изводите лако и без размишљања о нечем другом бар 5 „чистих“ минута. Морате бити искрени према себи и пређите на следећу вежбу тек кад будете уверени да је вежба изведена са пуном концентрацијом.

 

Усмерите сву своју пажњу на вежбу. Немојте мислити ни на шта друго. Пазите да не заспите, да не одлутате у машту или да не мислите на нешто друго. Оног тренутка кад ухватитие себе да мислите на нешто друго, прекините са вежбом и почните из почетка. Кад се уходате, продужите време или уведите још једно вежбање у току дана. Не покушавајте превише на почетку. Може вам се учинити да су вежбе врло просте и једноставне па покушате да их изведете све од једном. Идите полако, немојте да претерате и преоптеретите мозак.

 

За најбољи учинак, саветујемо Вам да наставите са извођењем одређене вежбе још недељу дана након што сте се уверили да је изводите правилно и са пуном пажњом.

 

Честа притужба људи који имају малу моћ концентрације је да је ово или оно „досадно“. Готово свако има способност да задржи пажњу на задатку који је интересантан, не превише лак, не превише тежак већ баш на правом нивоу изазова. Оно што заиста изазива ову вештину су „досадни“ задаци као нпр. читање врло тешког материјала, рад на веома комплексним стварима, рад на стварима које не дају одмах видљиве резултате. Ако си заиста добар у овој вештини, тешко да ће ти бити досадно зато што имаш стрпљења да нађеш нешто интересантно у готово сваком задатку.

 

Кад напредујемо у концентрацији ми нпредујемо у најмање три ствари. Можемо задржати наш ум:

  1. на мање занимљивом материјалу
  2. са већом пажњом
  3. дужи временски период

 

Значи, ако успем да пређем са могућности да се концентришем само на филмове или видео игре на то да могу да се сконцентришем на читање интересантне књиге, ја напредујем у овој вештини. када пређем са занимљивих књига на оне мање занимљиве, такође побољшавам своју вештину концентрације. Када могу да радим било коју од ових активности а да ми мисли не лутају тако често, то је такође напредак. И кад успем да се концентришем уместо 5, 15 минута или сат или чак два, ја напредујем по другом мерилу. Добро је посматрати сваку од ове три варијабле док радите на вештини концентрације, и прослављати сваки пут кад узнапредујете у једној од њих док друге две одржавате сталним.

 

ВЕЖБА 1

 

Узми књигу и број речи у било ком пасусу. Изброј их поново да би се уверио да си правилно избројао. Почни са једним пасусом а кад ти постане лакше, број речи на целој страни. Број ментално, само са својим очима не показујући прстом сваку реч.

 

ВЕЖБА 2

 

Говори у себи азбуку. Ментално замишљај свако слово докк га изговараш.

 

ВЕЖБА 3

 

Број од 1 до 100. Замишљај сваки број док га изговараш.

 

ВЕЖБА 4

 

Број уназад у себи од 100 до 1.

 

ВЕЖБА 5

 

Број уназад у себи од 100 до 1 прескачући свака 3 броја тј. 100, 97, 94…

 

ВЕЖБА  6

 

Изабери реч или једноставан звук и понављај га тихо у себи 5 минута. Кад успеш да се лакше концентришеш покушај да досегнеш 10 минута непоремећене концентрације.

 

ВЕЖБА 7

 

Узми неки предмет и гледај га са свих страна. Немој да те одвуку неважне мисли. Остани са предметом који си изабрао. Гледај га и не мисли о томе где си га купио итд. само га гледај, види, мириши, додируј.

 

ВЕЖБА 8

 

Ово је исто као претходна вежба само овај пут визуализуј предмет са затвореним очима. Почни тако што ћеш вежбу 5 радити 5 минута а онда вежбу 6 исто толико. Покушај да видиш, осетиш, омиришеш предмет у својој глави. Покушај да видиш чист добро дефинисан лик. Ако наиђу тешкоће отвори очи, погледај у предмет, затвори их и опет настави с вежбом.

 

ВЕЖБА 9

 

Нацртај мали геометријски облик – троугао, круг или квадрат, обој га у коју боју желиш и концентриши се на њега без речи у глави.

 

ВЕЖБА 10

 

Исто као 9 само сад визуализуј са затвореним очима. Ако заборавиш како изгледа, погледај па настави.

 

ВЕЖБА 11

 

Исто као 10 само са отвореним очима.

 

ВЕЖБА 12

 

Покушај да бар 5 минута будеш без мисли. Само ако су претходне вежбе успешно изведене добићеш могућност да утишаш мисли. Временом ће то постати све лакше и лакше.

 

ВЕЖБА 13 – самопосматрање

 

Ова вежба не тражи од тебе да се фокусираш на нешто, већ само да посматраш на шта си фокусиран. Ти вежбаш вештину самопосматрања.

Да би урадио ову вежбу једноставно седи и затвори очи. Нека твој ум ради што год жели. Другим речима, пусти га да лута. Ако желиш да мислиш о нечему – мисли. Ако хоћеш да прелазиш с једне свари на другу, то је у реду.

Једино што чини ову вежбу је то да сачувашмало свог ума да посматра шта његов остали део ради. Питај себе питања : О чему сад мислим? Које ми слике пролазе кроз главу? Шта осећам сада?

Почни тако што ћеш ово радити кратко време, рецимо минут. Након тог минута присети се о чему мислио и кажи то некоме. Постепено ћеш моћи то да радиш све више и више минута.

Поента ове вежбе је да, ако одлуташ са задатка, одмах ћеш то приметити. Ако опазиш да ти мисли одлазе са задатка одмах чим то почне да се дешава, можешодмах брзо себе да вратиш на задатак.

 

ВЕЖБА 14 – самопосматрање наглас

 

Ово је варијанта претходне вежбе. У овој радиш исту ствар само што говориш гласно о чему мислиш. Описујеш речима било коју ствар која се појави на екрану твоје свести. Говориш гласно и своје мисли. Именујеш осећања која имаш. Ово је тешко јер говорење мисли сигурно утиче на мисли које имаш. Али то је у реду. Главно је да вежбаш свесност о томе што ти пролази кроз главу. Што више ово будеш радио, лакше ћеш схватити када се концентришеш на неку ствар а када ти мисли лутају с једне ствари на другу.

1.Гледај у зид испред себе и нађи нешто што раније ниси приметио.

2. Гледај у леви зид и нађи нешто што раније ниси приметио.

3. Гледај у десни зид и нађи нешто што раније ниси приметио.

4. Гледај у зид иза себе и нађи нешто што раније ниси приметио.

5. Гледај у плафон и нађи нешто што раније ниси приметио.

6. Гледај у под и нађи нешто што раније ниси приметио.

7. Гледај предњи зид али своју пажњу усредсреди на леви зид.

8. Гледај у леви зид а своју пажњу усредсреди на звук.

9. Слушај звук док мрдаш пртиће на ногама.

10. Узми два иста новчића или два листа папира или два дана и нађи бар 5 разлика међу њима.

 

ВЕЖБА 15 – усмеравање пажње

 

У овој вежби изабираш нешто на шта ћеш усмерити своју пажњу, нпр. на своје дисање. Током ове вежбе усмерићеш своју пажњу на дисање, затим на било шта друго што желиш, онда поново на дисање, па поново на нешто друго. Настави да преусмераваш пажњу, намерно, сваких 30-ак секунди.

Циљ ове вежбе је увежбавање у свесном усмеравању пажње. Док радиш ову вежбу, осети како је то да усмериш своју пажњу на нешто и осети како твој ум реагује.

Нпр. обраћам пажњу на дисање неколико секунди и осећам како ми се ноздрве суше док удишем, а влаже док издишем, онда погледам на сат и гледам секундару како иде у круг и размишљам о времену које пролази, онда опет усмеравам пажњу на дисање…

Вежбајући свесно усмеравање пажње јачамо егзекутивни део мозга који говори осталом делу на шта да обрати пажњу. Ти желиш да овај део буде главни, а не да твоја пажња буде таоц било ког спољашњег стимулуса који се догађа у том тренутку.

Постоји неколико варијација ове вежбе. Можеш ако желиш изабрати две ствари на које ћеш обраћати пажњу и пребацивати се с једне на другу нпр. две менталне слике; два предмета; у под, па одлучиш где ћеш да погледаш па погледаш тамо, па одлучиш где ћеш да погледаш па погледаш тамо; читаш књигу један минут или радиш математику неколико минута, а онда проведеш један минут гледајући у црнило које се појави кад затвориш очи. Можеш изабрати дуг период пре преусмеравања пажње или кратак период као 3-4 секунде.

 

ВЕЖБА 16 – чула

 

Затвори очи и замисли да гледаш: неки предмет, воће,поврће, оловку која полако пише твоје име на папиру, неки геометријски облик, комбинацију геометријских облика

Затвори очи и осети: руковање- осети топлоту нечије руке, притисак, меко крзно животиње, свеже пао снег, грану дрвета, песак, перо

Затвори очи и осети мирис: цвета, хране која се кува,дрвета које гори, мора, пеперминта, омиљеног парфема

Затвори очи и фокусирај се на осећај мишића и покрета тела док: ходаш по пољу високе траве, пливаш, береш воће, трчиш по плажи

Затвори очи и осети укус, топлоту и текстуру: сладоледа, банане, поморанџе, неког оброка који волиш да једеш

Затвори очи и чуј: како неко зове твоје име, звук саобраћаја, како пада киша, чаврљање људи, воду која тече, под који шкрипи, гонг који постепено бледи у тишину.

Престајеш сваких пар минута и оцењујеш колико добро си се концентрисао на задатак. Ако си се концентрисао добро, покушај да се сетиш шта си урадио у свом мозгу што ти је омогућило да се тако добро концентришеш. Ако се ниси концентрисао добро, примети то и одлучи да у следећем покушају покушаш да надмашиш време када си се добро концентрисао. Онда се врати и концентриши поново.

Можеш да користиш следећу скалу да одговориш „колико концентрације“:

0 – ни мало

2 – само мало

4 – нашто али не пуно

6 – подоста

8 – велика количина

10 – врло велика количина

 

ВЕЖБА 17  – разматрање уз слушање

 

Улога твог партнера је да ти прича или чита. Најлакше је да ти неко чита. Он застаје понекад, можда после сваке реченице, можда после сваког пасуса. Ти одговараш са „разматрањем“ тога што ти је прочитано. Како да разматраш?

Можеш користити следеће реченице и попуниш празнине:

Значи казао си_____________________________?

Оно што сам чуо је________________________________?

Другим речима___________________________________?

Значи, ако те добро разумем_____________________________?

Звучи као_____________________________.

Да ли кажеш да_________________________________?

Оно што радиш је да понављаш оно што си чуо да је друга особа рекла или прочитала.

Одговор партнера може бити просто ДА ако си правилно чуо или НЕ ако ниси, па ће ти он прочитати поново и дати ти поново да пробаш.

 

ВЕЖБА 18 – разматрање уз читање

 

У овој вежби ти читаш пасус сам. Након читања парафразираш на глас оно чега се сећаш.

 

ВЕЖБА 19 – прављење теста

 

Са сваком реченицом коју читаш, размишљај: “ Могу ли од овог направити питање за тест знања о градиву?“ Доношење такве одлуке тежи да ти држи пажњу на задатку. Ако дођеш до краја пасуса и одговор на питање је :“ Немам појма јер нисам мислио на оно што читам:“ и онда си добио вредну повратну информацију. С друге стране ако можеш да смислиш добро питање и то је важна повратна информација.

Затим, када завршиш писање теста добићеш још повратних информација о својој концентрацији тиме што ћеш урадити тест. Оцени тест и провежбај питања на која ниси знао одговор.

 

ВЕЖБА 20 – враћање на централно питање

 

Постави себи питање које покреће многе мисли. Можеш нацртати круг с питањем унутра и много стрелица које иду од круга. Сад, за сваку стрелицу смисли идеју. Кад смислиш једну, врати се на централно питање да видиш можеш ли смислити још једну.

Чак иако мислиш да немаш више идеја, настави да мислиш о још. Одупри се жељи да одустанеш и одеш на нешто друго. Такође се одупри потреби да пређеш с једне идеје на другу без враћања на централно питање.

Имајте на уму:

 Код  свих менталних способности битнија је учесталост  него трајање вежбе. Тајна успеха је у сталној вежби.

 

ИЗВОР: www. logopedi.rs

Деца су огледало родитеља

Preuzeto sa  http://zelenaucionica.com/deca-su-ogledalo-roditelja/

Деца су огледало родитеља

Сећате ли се о чему сте маштали, каквој будућности сте се надали и у шта сте ви хтели да израстете? Сви смо ми помало астронаути, велики владари, принчеви и принцезе, уметници, акробате, мађионичари…

Сви смо понели мрвицу тога, јер су се неки велики људи који су нас одгајили потрудили да нам улију дозу реалности на кашичицу, а своју љубав, пажњу и посвећеност нису штедели.

sine

Али, као и у свему осталом, у нежности и попустљивости треба имати меру. Јер, без оног грама неопходне припреме на суровост одрастања, добронамерне критике и непоколебљиве искрености, сва нега и напори улозени у наизглед идеалне услове за одрастање падају у воду. Најмлађима се морају поставити границе, пропозиције и модели понашања како би очврсли, ојачали карактер, снагу воље, научили да поштују и буду поштовани заузврат. Чињеница је да родитељима није лако – деца у њима треба да виде пријатеље, узоре, подршку, али и васпитаче и ауторитет. Свака потенцијлна одлука или избор може да буде мач са две оштрице, од родитеља се очекује да измере немерљиво и да у правим размерама комбинују “чврсту руку” и урођену бригу за децу. Зато постоји безброј проблема, перипетија и крајности, зато су бројни они који недостатак времена или пажње покушавају да надоместе куповином скупоцених, безвредних крпица или хладних, пластичних, безличних луткица.

Са друге стране, има, нажалост, и оних који су незадовољни сопственим животима и резултатима које су сами постигли, било на пословном, било на неком другом плану. Уместо покушаја да себе унапреде, они иду линијом мањег отпора, па своје фрустрације лече на деци. Њихови малишани су ђаци генерације, освајачи разних признања, награда и диплома, свестрани, талентовани и дубоко несрећни, јер ће и након свих својих достигнућа остати ускраћени за топао загрљај и лепу реч. Можда ће и тада потражити кривца у себи, а извор проблема је егоцентрични родитељ који је све заслуге за дечји успех приписао искључиво себи.

Зато треба обратити пажњу – оног момента када одлучите да дрекнете на децу, да им тражите мане, опсујете их или омаловажите због најбаналније или колосалне грешке, ставите прст на чело.Ви сте их такве отхранили, зар не?

 

Татјана Зотовић

Попустљиво васпитање

Попустљиво васпитање

Зоран Миливојевић

Начин на који родитељи васпитавају децу повезан је са изградњом психичких структура и типа личности деце. У последње три-четири деценије превладао је модел васпитања у коме се инсистира да морају бити срећна, да је родитељска дужност да ихусрећују. Како дететово осећање среће настаје када му родитељи испуне жељу, онито чине и онда када мисле да његовежеље нису добре за њега, чиме су одустали од осујећења дететових жеља. Последица је настанак попустљивог васпитања у коме детеуправља родитељем, а не обрнуто. Разлог за то је што родитељи не желе да пред собом гледају несрећно дете. Психоанализа је показала да деца која нису добијала довољно љубави у детињству одрастају у неуротичне одрасле. Зато су родитељи у фокус ставили дететова осећања, доживљај да је вољено. Данас када је неколико генерација,које су васпитаване по моделу попустљивог васпитања,одрасло видимо да овакав модел прави штету стварајући нову патологију. Реч је о размаженој ипрезаштићеној деци. Прва,упркос високој интелигенцији, израстају у несоцијализоване личности које не желе да одрасту, које су себичне и нарцисоиднеи слабо контролишу импулсе, немају радне навике, и због тога дуго остају у симбиотској вези са својим родитељима. Презаштићена деца су пасивна јер о себи мисле да су неспособна, плаше се света којидоживљавају као опасно место, због чега су исто у симбиози са родитељима или доминантним партнерима.

Попустљиво васпитавања је отишао у супротност –стално се показује љубав, а избегава се дисциплиновање детета. Данас знамо да се из једне грешке отишло у ону супротну. Разлог је што деца сваки покушај дисциплиновања погрешно доживљавају као негацију љубави, одбацивање и као „трауму”. Попустљиви родитељи су немоћни да мупоставе границе и да га терају да ради непријатне, а корисне ствари, управо због осећања кривице што га „трауматизују”.

Због негативних последица попустљивогваспитањаподсетимо да је задатак родитеља да припреме дете за самостални живот. А пут за то је да се деци нуди модел показивањаљубави, алии јаснадисциплина без које нема ни успеха ни среће у одраслом животу.

*психотерапеут

Зоран Миливојевић
објављено: 03.06.2012

Учитељски посао

Свако ко мисли да је наставнички посао лак, нека испроба следећу вежбицу:

Одвој време у току дана и срочи 5 говора, од којих би сваки требало да испуни 45 минута, о било чему, у шта се ти лично разумеш. При томе узми у обзир да своју публику мораш заинтересовати и мотивисати на пажњу, слушање, разумевање и усвајање то свог говора. Наравно, требаш смислити и неколико занимљивих задатака и активности које ће твоју публику подстакнути на суделовање и интеракцију.
Сутра устани, пристојно се обуци и вози аутобусом по граду 30 минута до сат времена, врати се кући, укључи телевизор и појачај га. Стани пред телевизор и у 45 минута испричај тај говор и све што си спремио тако да говориш гласније од телевизора. Временом, постепено појачај телевизор (јер ученичка пажња опада и постају причљивији и незаитересованији) и даље говори гласније од телевизора! Успут наравно мораш пратити све што се на екрану дешава и програм који гледаш. Кад те неко од укућана нешто пита, одговори на његово питање и удовољи свим његовим захтевима!!!
Наравно, немој заборавити да сво време мораш бити пријатан и смирен и са осмехом на лицу! Након 45 минута, узми паузу од 5 минута, али тада јако појачај телевизор, како би дочарао одмор у школи. По могућности, нека твоје дете неколико пута протрчи поред тебе или се потуче са братом или сестром. Ти смирено вешто реши ситуацију, тако да сви буду задовољни!!!
Затим врати телевизор на почетну ставку, узми свој други говор, задатке и активности и понови све у идућих 45 минута. Опет одмор од 5 минута па понови све испочетка. Тако уради 5 пута заредом!!!
Онда позови код себе комшију(ницу), са којим имаш неки проблем и проведи 45 минута са њим(њом), смирено и уљудно решавајући тај проблем, објашњавајући како је и зашто до њега дошло и предложи како га ефикасно решити.
Кад завршиш, опет крени аутобусом и вози се по граду 30-60 минута, а затим се врати кући, мало одмори (питам се хоћеш ли укључити телевизор или имати снаге играти се са својом децом?), затим седни и припреми 4-6 нових говора за сутра. Понови ову вежбу 5 дана заредом па ми се јави и реци да још увек верујеш како је наставнички посао лак!!!
То је наставничка радна недеља, без папирологије, дежурства, писања годишњих, месечних и оперативних планова, састанака, обука, разредни-штва, планирања и свега осталог. Само радна недеља!

 

Слика